***my life story***

kome je dosadno, dobrodosao je... posetite www.mylowestory.piczo.com
 
HomeHome  FAQFAQ  SearchSearch  RegisterRegister  MemberlistMemberlist  UsergroupsUsergroups  Log inLog in  

Share | 
 

 U vrtlogu svojih snova

View previous topic View next topic Go down 
AuthorMessage
djawolica92
Admin
avatar

Number of posts : 63
Age : 24
Location : ***always there***
Registration date : 2008-02-25

PostSubject: U vrtlogu svojih snova   Mon Feb 25, 2008 3:32 pm

Ova stranica je posvecena osobi koja me je igrom sudbine pre 7 godina napustila...Dugo sam cekala da se vrati,da sve bude kao pre...ali sada znam da je jedino mesto u kome cemo uvek biti zajedno-moje srce...Tog dana sam mnogo izgubila...najboljeg prijatelja,deku,sebe,veselu i nasmejanu...sve je ostalo iza,izgubljeno negde u vremenu i senci uspomena...Bio je veliki covek i kao takvog ga se secam.Moja prva knjiga je posvecena njemu,heroju mog detinjstva i sada nakon toliko godina iza sebe ,mogu samo da kazem "hvala deko",ali sta je jedno hvala u poredjenju sa svim onim sto zasluzuje jedan najbolji covek na svetu??!

***pokusala sam sama dalje,bilo je tesko...
jer...tesko je gledati buducnost ocima punim proslosti!!!!***



(Odlomak iz moje knjige,podglavlje I)

16.12.2000

...Secam se...

"Padala je kisa,skoro citav dan rekla bih. I dalje pada. Pitala sam je zasto place, ali me nije cula, nije mogla. Povremeni mir remetile s kapljice tuge, bola i ocaja koje su klizile niz lice, tek tako padale i lomile se o pod. Bese to decembar, sesnaesti ako se dobro secam..."

Deka i ja smo ostali sami, ali smo imali jedno drugo... to nam je bilo sasvim dovoljno. Prisecali smo se mojih ludorija i toga da ih je on i kada nije trebalo podrzavao. Na TV-u nije bilo bas nista. To vece deka je bio bled...
"Da li ti je dobro" upitala sam ga. Imala sam samo osam godina ali i to je bilo dovoljno da primetim da nesto nije uredu.... Nesto, zbog cega sam izgubila tad jedinu osobu kojoj je istinski stalo do moje srece. Nisi zeleo da brinem...
"Jeste mrvice, samo sam umoran, to je sve!" To nije bilo sve. Sta bi e sve promenilo da si rekao "Ne mrvice, nije mi dobro!" ali, NISI! Zasto? Pomogla bih ti. Igrajuci igru "ko prvi zaspi" ni sama nisam svesna u kom trenutku sam zaspala i iz realnog usla u virtualni svet, neku trecu dimenziju...
Nisam ni pomisljala da je to poslednji put da te vidim, cujem tvoj glas, osetim sigurnost jer si blizu, poslednji put kako me neko zove mrvica...
Te noci radio je i dalje tuzno zavijao, ocekivala sam da me kao svako jutro probudi... ali, nije. Umesto toga, probudio me je mamin plac. Potrcala sam ka dekinoj sobi ali mi nisu dali da udjem. Zasto su me preneli? Na trenutak mi se ucinilo da nisam u svojoj kuci usled toliko nepoznatih i ozbiljnih ljudi. Kada sam konacno uspela da se probijem i udjem u dekinu sobu, videla sam ga kako nepomicno lezi. Nadala sam se da ce se probuditi, al nije. Odvela ga je ista ona crna senka koja se nadvila nad nasim domom. Plakala sam, glasno i nesuzdrzivo. NIsam mogla da se pomirim sa tim da je Bog poveo k sebi jedinog Andjela kog sam znala. Dekine ruke postajale su sve hladnije, tada vise nije mogao da me cuje ali sam mu pricala kao da jeste.
"Probudi se, kuca ne sme da zacuti!" Taj kosmar je tek pocinjao a ja sam vec osecala da nemam snage da se suocim sa tim. Setila sam se svih njegovih reci, saveta. Setila sam se koliko s me neke male stvari cinile srecnom i da se novcem ne moze kupiti zivot, porodica, ljubav. A upravo te tri tvari cine najlepsi poklon koji mozes da dobijes . Ja sam izgubila jedan od poklona koji mi je Bog podario, deku, mog prijatelja, moje sve... Slike su se postepeno vracale. Na nekima je bio sa mnom a na nekima nije. Mislila sam da ce mi biti lakse, ako odem i ispratim ga na taj poslednji put, a bilo je sve teze. Niko nije mogao da narusi mir koji je u tom trenutku bio presudan.

"Hodamo svi obuceni u crno stazom sudbine. Gledamo jos jednu nevinu osobu kako nas napusta i odlazi. I ovoga puta su nedostajale poslednje reci, grlo se steglo, pa cak i da su postojale ne bi se cule...tisina! Samo dva pogleda i mir koji povremeno prekida zvuk kapljice koja je skliznula niz obraz i ne zeleci pala na pod. Rasprsla se u hiljadu komadica kao kakva staklena a figura poslednji put vidjena ovde, sada. Ma koliko se trudili da sprecimo, srce je prestalo brzo da kuca, u ocima vise nije bilo onog magicnog sjaja, glas vise nije bio nezan, ni reci nisu imale isto znacenje. I zar je vredelo govoriti onda?... Cvece je opustilo svoje latice, vetar prestao da duva, kao da se i priroda buni zbog ovog nepravednog "ZBOGOM" , saoseca sa mnom...."
Back to top Go down
View user profile http://www.mylowestory.piczo.com
 
U vrtlogu svojih snova
View previous topic View next topic Back to top 
Page 1 of 1

Permissions in this forum:You cannot reply to topics in this forum
***my life story*** :: Everything else :: ***all my dreams*** :: ***odlomci iz mojih romana***-
Jump to: