zezanje:))

Plavusa pise sinu


Dragi sine!

Pisem ti ovo pismo kako bi znao da ti pisem. Ako ga dobijes, znaci
da je dobro stiglo. A ako ga ne primis, javi mi pa cu ti ga ponovno poslati.
Neki dan tvoj je otac procitao u novinama kako je statisticki
utvrdjeno da se najvise saobracajnih nesreca dogadja jedan kilometar od
kuce. Zato smo se mi od kuce preselili malo dalje. Nova je kuca prekrasna,
imamo cak i ves masinu, samo s njom nesto nije u redu.. Jucer sam stavila ves
da se opere, povukla vodu, i ves je nestao.
Kod nas je jako ruzno vrijeme. U prosloj nedelji dva puta je
padala kisa. Prvi put tri dana, drugi put cetiri. Pisao si da ti posaljemo
zimski kaput, onaj s metalnom dugmadi. Stric je smatrao da ce to jako
opteretiti paket, pa smo na njegov savet skinuli dugmad s kaputa i stavili
ih u dzep.
Prije osam dana konacno smo pokopali dedu. Nasli smo ga kad smo
cistili kucu. Bio je u ormaru i to otkako je pobedio u igri skrivaca.
Prije nekoliko dana explodirala nam je plinska boca. Mene i tvog
oca explozija je kroz prozor izbacila na ulicu. Kakav je to osjecaj bio,
nakon toliko puno godina, ponovno s muzem izaci napolje.
Inace, tvoj je tata dobio novi posao. Jako je ponosan na njega,
ima pod sobom oko pet stotina ljudi. Na gradskom groblju odrzava travnjak.
Tvoja sestra Julija, ona koja se udala za svog muza, napokon je
rodila. Ne znamo jos pol deteta, tako da ti ne mogu javiti jesi li postao
ujak ili ujna. Ako bude devojcica, Julija je rekla da ce se zvati po meni.
Malo glupim mi se cini da svoje vlastito dete zove- mama.
Tvoj rodjak Pera se ozenio. Zena mu je devica, pa po cijeli dan
kleci pred njom i moli.
Vec dulje vrijeme ne vidjamo ujaka Isidora, to je znas onaj koji
je umro prosle godine.
Jooj, sad ti moram ispricati kakvu je glupost napravio tvoj bratic
Miroslav, kad nas je proslog vikenda vozio na izlet. Zakljucao je auto,a
kljuceve zaboravio u njemu. Morao je ici kuci po duplikat kljuceva da bi nas
otkljucao i pustio iz automobila. Katastrofa!
I to bi bilo sve za danas. Necu ti napisati nasu novu adresu jer
ne znam koja je. Ovi sto su u kuci ziveli pre nas odnjeli su cak i kucni
broj sa zida kuce. Ako vidis Margaretu, puno je pozdravi, a ako je ne vidis
nemoj joj nista govoriti. Puno te voli tvoja mama.

P.S. Htela sam ti poslati nesto novaca, ali sam vec zatvorila kovertu.
Mozda drugi put




LjUDI, ODAVNO NISAM PROČITALA NEŠTO OVAKO!!!!
TOPLO PREPORUČUJEM DA IZDVOJITE PAR MINUTA!

U prilogu je pismeni zadatak jednog beogradskog gimnazijalca!
Zaslužuje da se pažljivo pročita do kraja...

*Napomena pošiljaoca pre nego počnete da čitate ovaj pismeni zadatak
Vladimira Ševe (pisan 12.10.1997.) - teme na pismenom su bile:
- "Koštana"
- "Svetlosti nesta, prestadoh da čitam i tuga me obli: opet živim"

Ševa je izabrao ovu drugu...
Gledam, al' oči su mi sklopljene.
Osećam miris sveže lakiranog drveta.Pomislih kako je moj mrtvački
Sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro.
Slusam popa koji nariče i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlučih
da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio
sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam
zadovoljan.
Sahrana je prilično dobro uradjena. Mile, prvi gučevački trubač sa
svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju,
dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom
zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Počeh da vičem: "Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim",
ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i
pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško
pasti."
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: "E pa dodje vreme da
se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima
raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi
ispričamo".
Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: "Ne piše ti se dobro,
Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka." Priznajem, malo sam se
uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.
Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa
rekoh:
"Dobar dan, Bože!". Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: "Kazi Omoljice."
Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči:
"O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa
Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma
Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da
spomenem..."
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja
tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa
rece:
- Jesi li ti Omoljice pročitao "Koštanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet ću ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zašto?
- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da
si promašio temu.
Bog je moćan - pomislih u sebi...


**Dobio je 5!!!**


I zaslužio!

pricaj sa Bogom!!!


http://www.titane.ca/concordia/dfar251/igod/main.html